Кафана, једна реч а хиљаду слика, доживљаја, година искуства, прича за унуке, спавања под столом и систематског упропашћавања сваке перспективе. Мислим да ниједна људска творевина није опевана толико пута, и са толико емоција. А како и не би, када је сваки срећан и тужан тренутак, у човековом животу, кулминирао управо на овом месту.
Место које лечи тугу, а распламсава радост, што не може ни једна
дрога. Осећај мрштити се уз Врањанку, четири киле алкохола, и љубећи ружну девојку чијег се имена, ни лика, после јутарњег мамурлука не сећамо, је једноставно у духу најогољеније нирване.
Кафана је место где се окупљала интелигенција, где су стваране неке од најлепших песама, где су постизани сви битнији договори, од брака, милионских уговора, па до прекрајања граница и уласка у рат. То је место где су и ружне девојке лепе, где се сви намргоде од ужитка, и где вам нико неће замерити ако испробате своје гласовне могућности, за које вам ни рођена мајка не би рекла да су подношљиве.
Тамо људи беже од стварности, ђаци из школе, мужеви од жена и обрнуто. То је царство неопраних чаша и карираних столњака, где гости праве истинске тестове издржљивости у погледу размене течности са ближом, а некад и даљом околином, у зависности од талента. Где нико нема трунке поштовања према намештају, а нарочито према столовима, и где је функција тоалета стриктно примарна, без циља да задиви икога.
Неправедно бачена у сенку пред налетом популистичке индустрије, капитализма и европских интеграција. Ипак, одолева зубу времена, пре свега због верних јој мераклија и боема, љубитеља чистог, природног ужитка, без шминке и улепшавања, поштоваоца једноставности и мазохистичко лепих песама.
Кафана живи за госте намернике. У њу се не улази случајно, већ испровоциран горућом жељом, или барем алкохоличарским поривом. А у њој, у њој вас сви воле, до последње паре или дозвољеног минуса, али вас воле оно право.
