Прича почиње далеке 1779. године у околини села Вишевац, родном месту Карађорђа. На путу који је водио ка Београду, а који је био познат и као трговачки пут, налазила се стара брвнара у којој су путници намерници могли да пронађу уточиште за себе и своје коње. Била је то “деда Ставрина брвнара”.
Деда Ставра, човек у поодмаклим годинама, ситног раста, увек је дочекивао госте са великим осмехом на
лицу, осмехом који није могао да се сакрије испод дугачких, густих бркова. Свако ко је макар једном ушао у брвнару, могао је да осети топлину која је допирала из деда Ставриног осмеха. Код деда Ставре су се причале разне приче, препричавале легенде, а све то уз гутљаје домаће ракије и трпезе. Свако ко је макар једном боравио у овој брвнари причао је о њој годинама после.
Ипак, деда Ставрина брвнара је позната и по још нечему. Наиме, Крађорђе је од малена са својим оцем посећивао брвнару и често проводио време испред самог улаза, седећи на пању посечене тополе и гледјући трговачке караване како пролазе.
Много година касније, након битке или када је долазио у родни крај, Карађорђе је радо свраћао у брвнару да се окрепи уз јагњеће печење и домаћу ракију. Био је радо виђен гост јер, како би и сам рекао сваки пут када уђе код деда Ставре “Напокон код куће.”
Деда Ставрина брвнара је дуго била центар свих збивања, али је у једном походу Турака, спаљена. Ипак, више од 200 година касније, решили смо да пробудимо успомену на деда Ставру и његову брвнару и да Вам на модеран начин, али у духу традиције, пренесемо право значење деда Ставрине брвнаре.
Печењара “Код деда Ставре” се одликује управо традицијом из срца Србије, јелима припремљена на традиционални начин која гаје укус прошлости и посластицама какве су наше баке вековима спремале. Дођите да заједно наставимо са традицијом, причамо неке нове приче и пишемо историју деда Ставрине брвнаре.
